Zakintos - όλα είναι δυνατά ;)

Moji prijatelji veoma dobro znaju koliko "čeznem" za noćnim izlascima, glasnom muzikom i gužvama. Mir i tišina su, ipak, moje carstvo.

Sa druge strane, znaju i koliko volim planine, izlaske i zalaske sunca, nebo i zvezde... A sem toga, ja sam sve drugo no klasičan turista na moru. Celodnevno izležavanje na plaži, okretanje na suncu kao prasence, brčkanje u plićaku, sedenje pod suncobranom uz glasnu muziku, nikako ne ide uz mene. Samim tim, pomisao da leto provedem na Zakintosu, donela je sa sobom i gomilu predrasuda.

Takođe, svi ti prijatelji su upućeni u to koliko volim da do detalja isplaniram svako svoje putovanje. U stvari, sem plana A, u mojoj glavi, a češće i na papiru, postoje i planovi B i C, sa spiskom znamenitosti i lokacija koje treba posetiti, detaljnom organizacijom putovanja i vremenskim tabelama.

U najlepšoj zemlji Evrope :)

Imala sam pred sobom pravi izazov - da zadovoljim moju želju za upoznavanjem čudesne alpske zemlje čokoladica, preciznih ljudi i satova u samo desetak dana, a pritom i ispunim cilj dolaska - prezentovanje rada na medjunarodnoj konferenciji iz elektromagnetike EUROEM 2008 u Lozani (21-25. jul 2008.). 

Planiranje putovanja je trajalo skoro šest meseci! Želje su bile velike, a broj dana ipak ograničen, pa je sve to iziskivalo veliki trud. 

Tamo gde "Biljana platno beleše..."

Planinarska putovanja bez “dopuna” u vidu poseta kulturno-istorijskim spomenicima, šetnji zanimljivim gradovima, za mene predstavljaju, ponekad, nedorečenu priču. Zamislite posetu Olimpu, a da se ne otisnete do Meteora i Zejtinlika ili odlazak na Triglav bez posete Bledskom jezeru... Nešto nedostaje, zar ne?? Jedno takvo “potpuno” putovanje je i odlazak u komšiluk, u Makedoniju, na Pelister. O lepotama ove planine i usponu na njen najviši vrh Baba nekom drugom prilikom. U redovima koji slede upoznajte prelepe gradove Ohrid i Bitolj, kao i prelepo jezero gde je Biljana belila platno.. Dakle, pravac - jug!

Evropska "STOP & GO" tura

Moja velika želja iz detinjstva bila je da sa rancem na leđima putujem po svetu. Da se nađem u nekoj nedođiji, u sred Evrope, sveta, kao pravi avanturisti koje sam kao klinka gledala na TV-u... 

Još jednom se pokazalo da, uz malo muke, mogu da se ostvare i ti, naizgled, neverovatni snovi.

U vreme dok nam je za ulazak u zemlje Evropske unije bila potrebna viza (aprila 2009.), Vlada i ja smo odlučili da se upustimo u jednu neobičnu avanturu, bez turističke agencije, bez smeštaja kod prijatelja i poznanika, ... bez ikakve podrške takvog tipa. 

Ideja je, u stvari, nastala još krajem 2008. kada smo okrećući strane nama omiljenog geografskog atlasa odlučili da se na proleće uputimo u Nemačku. Plan je bio da letimo Germanwings-om do Kelna. Šta dalje? Za mene nije bilo sumnje, ono što je oduvek bila moja želja - HAMBURG! Ne pitajte zašto, jednostavno znam da sam tamo morala da odem.

I bi… moj prvi polumaraton!

Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.

Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.

Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…

U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))