Кутак под рунолистом

О Горској служби спасавања Србије имала сам прилику да читам у новинама, да од планинара слушам мишљења и утиске, била сам у могућности и да видим спасиоце у акцији на планинарским турама и поносила сам се што сам неке од њих могла да зовем својим пријатељима. Ипак, ове сјајне људе сам најбоље упознала на Табору планинара на Бељаници, сада већ давне 2011. године.

Ова акција је традиционално окупљање планинара у организацији Планинарског савеза Србије, а за мене вишедневна авантура препуна узбуђења. Све почиње доласком на место таборовања и организовањем простора за боравак. Пажљиво тражим и припремам подлогу, разапињем свој стари плави шатор, који је са мном већ много сличних авантура поделио. Постављам  подлошку и врећу за спавање, одлажем ранац и ствари, а све то поучена свим оним ситним искуствима, које човек сакупља једино кроз сопствене грешке са пређашњих акција, а која обезбеђују удобан и сигуран боравак у природи.

Задовољна сам избором места за шатор и начином на који сам организовала себи „кућицу“ за наредних пет дана. Одлазим да проверим како подизање шатора иде другарима и да, уколико неком затреба, понудим своју помоћ.

Ливада личи на мали вашар начичкана планинарима, који ужурбано попут пчелица постављају своју опрему. Планинари из истих друштава дижу шаторе један до другог, а на више места се у централном делу, између шатора, на јарболима високо и поносно вијоре боје друштава. У делу где су шаторе поставили спасиоци, направљена је чак и капија са видно истакнутим амблемом ове службе, која је пажњу привлачила у сваком погледу. А пажња је свакако у том тренутку била усмерена и на спасиоца који је имао несрећу да 'страда' због свог самарићанског духа и 'неискуства'. По задатку је пошао да за све спасиоце преузме бонове за оброке, али на путу до Штаба акције је застао да понуди помоћ старијој планинарки, која је ножном пумпом надувавала душек. Госпођа је на тренутак оклевала, али је понуду прихватила. На сва уста је исхвалила момка који јој је притекао у помоћ. Реклама се показала ефикасном и убрзо се уз спасиоца нашао ред планинарки са својим пумпама и душецима, хвалећи га како је диван што ће и њима исто да помогне. Своје муке подносио је стоички пумпајући и девети душек по реду, неких двадесет минута од поласка по бонове, изазивајући симпатије људи у кампу.

Локација табора се мења из године у годину, тако да учесници имају прилику да упознају неке од најлепших планинских предела наше земље кроз свакодневне пешачке туре и такмичења у планинарским вештинама. Вечерњи часови, по завршетку организованих активности, су резервисани да се уз ватру препричају утисци, размене искуства, али и за дружење. Треперави пламенови ватре и звездано небо, овде прегледније него што је то икад у градској средини, по мени спадају у једне од најлепших призора на оваквим акцијама. Звездано небо привуче пажњу свима, а  овакве прилике обично искористим да онима који су први пут на акцији објасним како је могуће оријентисати се помоћу звезда. И овај пут сам са друштвом поделила причу да ако се пренесе пет удаљености између предње две звезде сазвежђа Велики медвед, може се одредити положај звезде Северњаче, али и занимљивости које сам знала о звездама и сазвежђима. Својим познавањем звезда сам се одувек поносила, тако да је хладан туш за мене био када се један момак из „црвене екипе“ надовезао на моју причу и објаснио да се предње две звезде Великог медведа зову Дубхе и Мерак, а да звезде у репу – Алиот, Мизер и Алкаид показују ка звезди Арктурус, да је Северњача – звезда Поларис, која је прва звезда сазвежђа Мали медвед, набројао звезде Орионовог појаса – Алнилам, Алнитак и Минтака, и у наредних пола сата испричао још гомилу мени јако занимљивих података. Остала сам запањена и нисам могла да верујем шта све имам прилике да чујем, али сам и дан данас захвална спасиоцу који је то знање поделио са нама. То ме је мотивисало да проширим своје знање о астрономији и осмислим читав низ мнемоничких правила, која ми омогућују да лакше упамтим називе звезда.

Оно што карактерише табор планинара је и организован сет предавања, кроз која учесници имају прилику да сазнају више о исхрани у природи, спелеологији, спортском пењању, алпинизму, спасилаштву и другим планинарским делатностима. Моји другари и ја смо се подједнако радовали сваком предавању, али смо највише ишчекивали презентацију о спасилачкој служби. 

Видело се да предавач има искуства у представљању службе и њених активности. Први слајд је садржао фотографију са Копаоника, где ГСС дежура у току и зимске и летње сезоне, на којој се види залазак сунца за венцима удаљених планина. На питање које планине се виде на слици уследио је тренутан громогласан одговор – „Комови!“, планине која је због својих карактеристика добро позната свима онима који су се одважили да се успењу на њу, али и полазницима зимских алпинистичких течајева (међу којима сам била и ја), који су своја прва алпинистичка искуства тамо стицали. Уследио је низ фотографија са редовних активности службе – курсева, обука, вежби, спасилачких обезбеђења, акција спасавања, праћен причом о начину деловања и доменима рада ГСС Србије. Још у старту је свима било јасно зашто је ГСС елитна организација наше земље, која окупља волонтере спремне да у сваком тренутку пруже помоћ људима који су угрожени у неприступачним планинским, али и урбаним условима. Питања присутних успела су да продуже предавање на добрих сат и по времена. Предавач је у једном тренутку направио паузу и рекао да је званични део завршен, али да они, који желе да чују више, могу да остану. Уследио је кратак филм са вежбе спасавања из јаме Суви понор на Мирочу, на коме су присутни отворених уста испратили колико је захтевна и комплексна једна акција спасавања повређеног спелеолога са дубине од 150 метара испод земље. Знала сам да посао ових момака није лак, али сам била опчињена филмом и сазнањем са којим се све изазовима они усуђују да ухвате у коштац. То вече дуго нисам могла да заспим размишљајући о најављеној показној вежби спасавања за наредни дан, на којој би ове технике спасавања биле демонстриране свим заинтересованима.

Ова вежба представљала је део редовне обуке спасилаца, на којој су се млађи чланови службе усавршавали у извођењу и најзахтевнијих задатака. Нашли смо се у кањону речице Ресаве подно врло стрме кречњачке стене висине преко 70 метара. Стена је била начичкана спасиоцима што су на својим позицијама вредно радили, а који су се одоздо, са пута, видели као црвене тачке. Били су подељени у спасилачке екипе са јасно дефинисаним задацима, како би се извела симулација акције спасавања, која је подразумевала најпре транспорт особе у носилима хоризонтално преко реке, онда вертикално на врх седамдесетометарске стене и затим извођење истог поступка у супротном смеру.

Окупљени планинари су са узбуђењем и великом пажњом посматрали спасиоце који су спретно демонстирали све оно што су током обуке научили. А онда је дошао тренутак да су међу присутнима потражили добровољца, који би желео да глуми 'повређеног' и у носилима био транспортован до врха стене и назад. Изазов, узбуђење, жеља да се проба нешто ново, а пре свега огромно поверење у ове људе и њихову обученост, довели су до тога да се пријавим. У року од само пар минута била сам уредно спакована у носило и спремна за једну сасвим необичну 'вожњу'.

„Како диван поглед на кањон одавде“, пролази ми кроз главу док носила након хоризонталног прелаза преко Ресаве долазе у положај за вертикални транспорт. Постепено се дижемо од земље, публика постаје све мања, а поглед на стене бива све импресивнији. Чудан је то осећај. Помало и страшан за особу упаковану у носила, јер систем гуртни и веза, који осигурава повређеног, врло ограничава покрете. Чујем како карабинери лупкају о плочице и звук натегнутог ужета којим ме спасиоци само њима знаним техникама успињу уз овај амбис. По процедури, уз мене је стално пратилац носила, спасилац који је задужен да у сваком тренутку прати стање повређеног. Ради пажљиво и предано. Пази да носила нигде не запињу, проверава да ли је са мном све у реду у носилима, да ми визир који ми штити лице не смета, да је све на своме месту, координира радом свих екипа... У једном тренутку његова изјава: „Хм... Ма ваљда ће издржати...“ код мене изазива жмарце уз кичму и хладан зној. Лагано, као да би нагли покрет изазвао директну опасност, окрећем главу према њему и схватам да се он само шали, како би проверио да пратим шта се дешава и да ме мој положај у том тренутку не плаши.

Изашли смо на врх, стали и полако кренули назад. И опет слична процедура – пребацивање носила са ужета на уже, долазак у подножје стене, прелазак преко реке и излазак из носила. Када сам са земље видела екипу спасилаца на врху стене, сазнање да сам у носилима стигла до њих ми је деловало скроз нестварно.

Као што се најбоље ствари десе када се најмање надате, тако је и мој сасвим случајан транспорт у носилу отворио једну нову страницу у мом животу. Након свега што сам те недеље доживела, донела сам чврсту одлуку да желим да постанем део једне овакве приче. У току наредних пар месеци завршила сам курс спелеологије и том приликом упознала делове и начин коришћења опреме за кретање у јамама и пећинама. Након тога ми она чудна скаламерија и технике спасавања из кањона Ресаве више нису биле толико непознате.
То није био крај изазовима. Постепено, кроз учешће на планинарским акцијама, вежбама спасавања, кроз обуке и семинаре, успела сам да постанем и сама део ове хумане организације и добила статус сарадника службе. 

Као и сваком другом члану ГСС-а, обавеза ми је да се у тренутку одазовем на позив за учешће на вежбама и акцијама спасавања. Могућност да се помогне људима у невољи и другарство међу спасиоцима је оно што ме највише фасцинира. У току извођења свих активности екипа функционише као један, а озбиљност и одговорност су увек на највишем нивоу.

Иза ове армије „планинских анђела чувара“ стоји вишегодишња традиција. Они несебично и без икаквог компромиса улажу своје време, своја знања, дају све од себе како би помогли људима у невољи. Попут „последњих Мохиканаца“ труде се да очувају све оне вредности које су одавно на издисају у друштву. Зато Горска служба спасавања Србије, где год се појави, са пуним правом представља синоним за хуманост, сигурност и безбедност. Бити део ове породице је неописива срећа, велика част, обавеза и одговорност. Хвала, другари, за све! 

Zakintos - όλα είναι δυνατά ;)

Moji prijatelji veoma dobro znaju koliko "čeznem" za noćnim izlascima, glasnom muzikom i gužvama. Mir i tišina su, ipak, moje carstvo.

Sa druge strane, znaju i koliko volim planine, izlaske i zalaske sunca, nebo i zvezde... A sem toga, ja sam sve drugo no klasičan turista na moru. Celodnevno izležavanje na plaži, okretanje na suncu kao prasence, brčkanje u plićaku, sedenje pod suncobranom uz glasnu muziku, nikako ne ide uz mene. Samim tim, pomisao da leto provedem na Zakintosu, donela je sa sobom i gomilu predrasuda.

Takođe, svi ti prijatelji su upućeni u to koliko volim da do detalja isplaniram svako svoje putovanje. U stvari, sem plana A, u mojoj glavi, a češće i na papiru, postoje i planovi B i C, sa spiskom znamenitosti i lokacija koje treba posetiti, detaljnom organizacijom putovanja i vremenskim tabelama.

U najlepšoj zemlji Evrope :)

Imala sam pred sobom pravi izazov - da zadovoljim moju želju za upoznavanjem čudesne alpske zemlje čokoladica, preciznih ljudi i satova u samo desetak dana, a pritom i ispunim cilj dolaska - prezentovanje rada na medjunarodnoj konferenciji iz elektromagnetike EUROEM 2008 u Lozani (21-25. jul 2008.). 

Planiranje putovanja je trajalo skoro šest meseci! Želje su bile velike, a broj dana ipak ograničen, pa je sve to iziskivalo veliki trud. 

Tamo gde "Biljana platno beleše..."

Planinarska putovanja bez “dopuna” u vidu poseta kulturno-istorijskim spomenicima, šetnji zanimljivim gradovima, za mene predstavljaju, ponekad, nedorečenu priču. Zamislite posetu Olimpu, a da se ne otisnete do Meteora i Zejtinlika ili odlazak na Triglav bez posete Bledskom jezeru... Nešto nedostaje, zar ne?? Jedno takvo “potpuno” putovanje je i odlazak u komšiluk, u Makedoniju, na Pelister. O lepotama ove planine i usponu na njen najviši vrh Baba nekom drugom prilikom. U redovima koji slede upoznajte prelepe gradove Ohrid i Bitolj, kao i prelepo jezero gde je Biljana belila platno.. Dakle, pravac - jug!

Evropska "STOP & GO" tura

Moja velika želja iz detinjstva bila je da sa rancem na leđima putujem po svetu. Da se nađem u nekoj nedođiji, u sred Evrope, sveta, kao pravi avanturisti koje sam kao klinka gledala na TV-u... 

Još jednom se pokazalo da, uz malo muke, mogu da se ostvare i ti, naizgled, neverovatni snovi.

U vreme dok nam je za ulazak u zemlje Evropske unije bila potrebna viza (aprila 2009.), Vlada i ja smo odlučili da se upustimo u jednu neobičnu avanturu, bez turističke agencije, bez smeštaja kod prijatelja i poznanika, ... bez ikakve podrške takvog tipa. 

Ideja je, u stvari, nastala još krajem 2008. kada smo okrećući strane nama omiljenog geografskog atlasa odlučili da se na proleće uputimo u Nemačku. Plan je bio da letimo Germanwings-om do Kelna. Šta dalje? Za mene nije bilo sumnje, ono što je oduvek bila moja želja - HAMBURG! Ne pitajte zašto, jednostavno znam da sam tamo morala da odem.

I bi… moj prvi polumaraton!

Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.

Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.

Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…

U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))

Fruškogorski maraton ili Kako pobediti sebe?

“Možda bi kogod hteo znati kakve sam hasne imao od toga…” Dr Radivoj Simonović

Često me ljudi, iz neplaninarskih voda, pitaju: “Zašto sam odabrala planinarenje? Zar nije lepše sedeti u toplom domu, kafiću, umesto ustajanja sa prvim zracima sunca, kako bi se stiglo na bus, a onda ceo dan proveo daleko od civilizacije, na vrhu neke planine?” Verujem da i većina vas deli moje iskustvo.