Evropska "STOP & GO" tura

Moja velika želja iz detinjstva bila je da sa rancem na leđima putujem po svetu. Da se nađem u nekoj nedođiji, u sred Evrope, sveta, kao pravi avanturisti koje sam kao klinka gledala na TV-u... 

Još jednom se pokazalo da, uz malo muke, mogu da se ostvare i ti, naizgled, neverovatni snovi.

U vreme dok nam je za ulazak u zemlje Evropske unije bila potrebna viza (aprila 2009.), Vlada i ja smo odlučili da se upustimo u jednu neobičnu avanturu, bez turističke agencije, bez smeštaja kod prijatelja i poznanika, ... bez ikakve podrške takvog tipa. 

Ideja je, u stvari, nastala još krajem 2008. kada smo okrećući strane nama omiljenog geografskog atlasa odlučili da se na proleće uputimo u Nemačku. Plan je bio da letimo Germanwings-om do Kelna. Šta dalje? Za mene nije bilo sumnje, ono što je oduvek bila moja želja - HAMBURG! Ne pitajte zašto, jednostavno znam da sam tamo morala da odem.

I bi… moj prvi polumaraton!

Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.

Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.

Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…

U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))

Fruškogorski maraton ili Kako pobediti sebe?

“Možda bi kogod hteo znati kakve sam hasne imao od toga…” Dr Radivoj Simonović

Često me ljudi, iz neplaninarskih voda, pitaju: “Zašto sam odabrala planinarenje? Zar nije lepše sedeti u toplom domu, kafiću, umesto ustajanja sa prvim zracima sunca, kako bi se stiglo na bus, a onda ceo dan proveo daleko od civilizacije, na vrhu neke planine?” Verujem da i većina vas deli moje iskustvo.