Kad pomislim na trčanje, sećanja me vrate u osnovnu školu kada sam, kao i većina mojih vršnjaka, sa dušom u nosu i bolovima u slezini, trčkarala na časovima fizičkog vaspitanja. Onda se setim i konstatacije mog profesora iz srednje škole kako imam idealnu konstituciju za trčanje maratona, ali i da je kasno da počnem da se profesionalno bavim atletikom.
Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.
Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…
U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))
